Нова књига: Арх. Теофан Полтавски - Житије, беседе, писма

АРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ

ПОДВИЖНИК ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ, РЕВНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА И ДУХОВНИК СВЕТЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Поштовани читаоци, поводом 100 година од оснивања Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима, на Аранђеловдан 1921. као и 82 године од упокојења светог владике Теофана Полтавског, новог Затворника и духовника свете Царске породице, манастир Рукумија и наше удружење су издали нову књигу: АРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ - ПОДВИЖНИК ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ, РЕВНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА И ДУХОВНИК СВЕТ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ - ЖИТИЈЕ, БЕСЕДЕ, ПИСМА... Књигу можете поручити преко наше имејл адресе...

Он је у православном свету познат као велики подвижник, богослов, чувар светог Предања и онај, преко којег смо добили важна пророчанства о будућности Русије пред крај света и обнови Православља и Монархије у њој,тј. пророчанство да ће се пред крај света у Русији зацарити православни самодржавни руски Цар.

Овде доносимо његово кратко житије, пророчанства и најважније поуке везане за чување светог Предања Православне Цркве. Нарочито зато што је он један број година провео у Србији, у манастиру Петковица код Шапца. Његовим молитвама и нас грешне Бог да помилује!

Књигу можете купити у манастиру Рукумија, а код нас можете поручити преко адресе: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. 

Цена је 350 дин + поштарина.

Такође можете поручити и књиге: Митрополит Филарет Вознесенски: Проповеди и поуке, 1. и 2. део по цени од 350 дин. комад или све три за 1000 дин + поштарина.

Садржај књиге:

Старац Макарије, архиепископ Теофан и Григорије Распућин у Верхотурском манастиру.

 

Свети Теофан (Бистров), архиепископ Полтавски и Перејаславски

(31.12.1872/12.01.1873 – 6/19.02.1940)

Архиепископ Теофан Полтавски, Нови Затворник, добро је познат у Русији као духовник Царске породице. Рођен је у породици Димитрија Николајевича Бистрова, свештеника Знаменске цркве (посвећене икони Мајке Божије Знамење), у селу Подмошје, Лушког ујезда Новгородске губерниије, која је била део Петроградске епархије, и Марије Ивановне, рођене Разумовске. Сво богатсво њихове породице била је њихова побожност.

У детињству је Василије окусио „како је благ Господ“ (Пс.33:9), окусио је дар молитве и она је постала његов наставник цео живот. Као најмлађи син у породици, због сиромаштва, рано је напустио родитељски дом. Завршио је, као стипендиста, духовну школу при Александро-Невској лаври и Петроградску богословију. 1896. завршио је и Петроградску духовну академију са звањем кандидата богословља и остао на академији као професорски стипендиста.

Овде, у Петрограду, његов живот је био повезан са именима најблиставијих професора Духовне академије: В. В. Болотова, А. П. Лопухина и Н. Н. Глубоковског. Такође је лично познавао светог праведног Јована Кронштатског, који формално није био професор Петроградске Духовне академије, али је фактички био и доктор и њен професор. Будући архиепископ Теофан је био удостојен велике части да служи Божанску Литургију заједно са оцем Јованом.

Све четири године учења на Академији, студент Василије Бистров је био први. Са 21 годину, он је блиставо завршио своје образовање и остао на Духовној академији, ради научне и предавачке делатности. 1897.г. назначили су га за доцента на катедри за Библијску историју.

1898.г. треће године своје предавачке делатности, био је пострижен у монаштво са именом Теофан, у част преподобног Теофана Исповедника, епископа Сигрианског и у спомен Теофана, Затворника Вишенског. Исте године га рукополажу за јерођакона и јеромонаха.

1901.г. узведен је у чин архимандрита, од стране митрополита Петроградског и Ладошког, Антонија (Вадковског).

1905.г. удостојен је звања магистра богословља за дисертацију „Тетраграм или Старозаветно божанско Име Јехове“, узведен у звање ванредног професора и потврђен за инспектора Духовне академије. Исте године га први пут прима Цар Николај ІІ и ускоро добија позив да постане духовник Царске породице.

Архимандрит Теофан није био политички или административни саветник Императора, он је био „Царева савест“, и имао је јако добар утицај не целу Царску породицу.

Од 1. фебруара 1909.г. био је ректор Петроградске духовне академије, а 22. фебруара 1909.г. хиротонисан је за епископа Јамбурског, викара Петроградске епархије. Хиротонија је извршена у Светотројичком храму Александро-Невске лавре од стране митрополита Петроградског и Ладошког Антонија (Вадковског), који је био председавајући Светим Синодом, и других јерараха. Новопосвећени епископ Теофан је добио на поклон од Цара Николаја ІІ, Царице Александре и целе Царске породице, панагију са ликом Нерукотвореного Образа Христа Спаситеља, исту какву је носио свети Теофан Затворник.

Скоро двадесет година, 1891.-1910. провео је владика Теофан у Петроградској Духовној академији, подвизавајући се истовремено на три попришта: подвижничком, пастирском и научном. Он је прошао пут од студента академије до њеног ректора. Нарочито место у његовој души тих година је заузимао Валамски манастир, где се он често осамљивао. Неретко је ишао и старцима у Гетсимански скит Тројице-Сергијеве лавре, где су се почетком ХХ века подвизавала два благодатна старца: оци Исидор и Варнава.

Од 19.12.1910.г. бригом свете Царске породице, пошто му је сметала клима северне престонице, из Петрограда је преведен на Крим, где постаје епископ Таврички и Симферопољски. Исте те године постаје почасни члан Петроградске Духовне академије.

27.2.1911. у Александро- Невском храму Симферопоља одслужио је Литургију са посмртним предавањем анатеми Лава Толстоја. Тај догађај је К.А. Трењов описао у причи „Владика“ (1912.), где је вл. Теофан послужио као прототип архијереја Инокентија

25.6.1912. – постаје епископ Астрахански, где је оболео од маларије.

8.3.1913. постаје пископ Полтавски и Перејеславски. Крајем 1918.г. узведен у чин архиепископа. У Полтави је био до 1919.

О служењу у том граду у књизи: „Духовник Царске породице. Свети Теофан Полтавски (1874– 940)”, пише овако:

„Његов први утисак у Полтави је био јако тужан. Саборни храм на богослужењима је био пуст. Архипастир се тада обратио усрдном молитвом Господу Богу, да Господ у његовој пастви пробуди духовну ревност, да запали у душама жеђ за покајном молитвом.

И светитељева молитва је била услишена. Храм се напунио богомољцима, сваким даном све више и више. Молитвена усредсређеност архијереја је прешла и на свештенство. Народ је то одмах осетио и људи су почели усрдно да се моле. Огроман утисак су остављале на народ тихе владикине проповеди, речене у пророчком духу, не од себе, већ од лица угодника Божијих који су пророковали о страшним догађајима, који ће наступити убрзо у Русији и свету. Речи владике Теофана су деловале попут удара грома. Богослужења у Успенском саборном храму у Полтави су се преобразила. Рашчуло се и да су се његовим молитвама догађала и исцељења болесних и друга благодатна знамења.

Добар и сисходљив, он је постајао други човек кад се налазио у олтару: овде је био строг, чак и суров и људи су се због тога са трепетом односили према светињи.

Обичан дан Полтавског владике изгледао је овако: устајао је од сна у другој половини ноћи и савршавао своје молитвено правило. Ујутро, после звона, ишао је у кућну капелу, где је чредни јеромонах служио јутрење и Литургију. После Литургије, Владика је пио кафу и удаљавао се у свој кабинет, где се бавио епархијским пословима, а затим је читао своје вољене Свете оце. Много је писао. После подне је ручао. Ако је време дозвољавало, на кратко је излазио у двориште, где је шетајући, изговарао Исусову молитву. Затим је поново ишао у кабинет.

Кад би зазавонило за вечерњу, ишао је у храм. После вечерње је примао посетитеље. Њих је било тако много да је био јако уморан од њих. После вечере је имао слободно време за разговор са свештенством и рад у кабинету.

Његов кабинет је био јако скромно опремљен. У углу је имао гвоздени кревет са даскама уместо душека, на којима би владика понекад мало одспавао. Имао је много икона и владика се дуго молио пред њима, држећи свећу у руци, без обзира на упаљена кандила. Његова трпеза је била најпростија и јео је јако мало. Понекад је ишао у бшату да се надише свежег ваздуха. Кад би се јако уморио од пријема, ишао је на неколико дана у Лубенски Преображенски манастир. Одморивши се мало, опет би прионуо на труд.“

Јула 1914. Русија је ушла у рат са Немачком и њеним савезнициа. Ратна дејства су, наравно, јако узнемирила владику. На његов позив, Црква је одмах отворила војне болнице за рањенике. Сам владика је прешао да живи у богословију а свој преуређени дом је дао за војну болницу.

Земљу су тада потресали есхатолошки догађаји. Архиепископ Теофан је био дубоко потрешен одречењем Цара Николаја од Престола. Он је јасно поимао да је то био последњи корак на путу служења народу, који је Цар штитио.

Као епархијски архијереј, он је био члан Помесног Сабора Руске Православне Цркве 1917–1918 . а 1920. је ушао у састав Више Црквене Управе, по одлуци Светог патријарха Тихона и Светог Синода.         

Тада је почео грађански рат. У Полтави је преживео велике непријатности и од чекиста и од Петљуроваца. Преузевши власт у своје руке, Петљура и његови људи су захтевали од Полтавског владике да одслужи свечани помен за бившег гетмана Украјине, Ивана Мазепу, који је био бивши љубимац Цара Петра I, али је касније прешао на страну шведског краља Карла XII, и због тога је био предан анатеми од стране Руске Цркве. На тај захтев петљуроваца архиепископ је одговорио негативно. Због одбијања да изврши неканонско дејство, био је затворен, и из затвора је изашао кад су „независне“ власти побегле из Полтаве, при доласку Добровољачке армије.

Али, после неколико месеци је и она морала да се повлачи. Група евакуисаних архијереја је са остатцима Беле армије отишла на Крим. Тамо су духовна лица била у Георгијевском манастиру у Севастопољу.

22.3.1920. (по старом календару) подржао заједно са епископом Венијамином (Федченко) избор Петра Врангеља за Главнокомандујућег Оружаним силама Југа Русије.

Заједно са другим руским јерарсима, новембра 1920. емигрирао је у Константинопољ, а затим у Србију (Краљевину Југославију). Тада је отпочео његов тужни живот у изгнанству.

Владика Теофан био је игуман манастира Петковица у Србији, али је касније, због здравља прешао у мали манастир на фактички пустој обали Јадранског мора, у коме нису држане службе (По фотографијама је то био манастир Савина, прим.прев.). Овде је владика прележао тешку болест, од које се излечио само чудом.

Kaсније је служио у једном од руских манастира у Југославији. Било му је тешко у овој земљи, али он је све безропотно трпео, уздајући се само у милост Божију.

Средином двадесетих година, владика Теофан је добио предлог од Светог Синода Бугарске Православне Цркве да пређе у Софију да живи. Председавајућћи Синодом је 1925.год. био митрополит Климент, који је својевремено учио код владике у Петроградској Духовној академији. У престоници Бугарске је добио две собе у Палати Синода. Преласку владике Теофана је помогао и архијереј који је управљао Руским црквама у Бугарској, епископ Лубенски Серафим (Собољев), кога је 1.10.1920. год. архиепископ Теофан рукоположио за викарног епископа Полтавске епархије.

Пет година је владика Теофан проживео у Бугарској, у Софији и Варни (где је ишао ради опоравка здравља).

16/29 априла 1931.год. је заувек напустио гостољубиву Бугарску и прешао у Француску, у Париз, где је живео јако затворено, јер је време било опасно. Пошто је проживео неколико година практично у условима непрестаног праћења и желећи да нађе безбедно место за живот, он је заједно са породицом Порохових, у чијем је париском стану живео, прешао у малено место Моун. Пошто су после тога Порохови умрли, владика је прихватио предлог бивше полтавске земљопоседнице, Марије Васиљевне Федченко, и прешао код ње у градић Лимере, где је она живела на свом малом имању. Преселио се тамо 1.9.1939.год.

На имању Марије Васиљевне су биле три пећине. Једну од њих су претворили у црквицу, друга је била келија за архиепископа Теофана и у њој је живео последње месеце свог живота, као прави затворник, а у трећој је живела рођака Порохових.

У тој својој пећини-келији, свети Теофан је и отишао Господу око три ујутро 6/19 фебруара 1940 год, пошто се причестио Светим Даровима. Отишао је како је и живео – тихо и скромно.

На његовом опелу и сахрани у пећини, била су само четири православних људи. Покојни јерарх је био у пуном архијерејском одјејанију, са митром и панагијом – даром Цара Николаја II. Опевао га је и сахранио православни јеромонах Варнава, који је живео недалеко одатле.

Велики светитељ је сахрањен веома скромно. Његов усамљени гроб налази се на заједничком гробљу на крају Лимере, под бројем 432.

Светитељ Теофан Полтавски – велики богослов нашег времена, истинити подвижник вере и благочешћа, ревнитељ чистоте Православља, био је канонизован од стране Руске Заграничне Цркве.

Његови радови су издати засебно у књизи: Святитель Феофан Полтавский, Новый Затворник. Произведения (Санкт-Петербург: Изд-во Общества Святителя Василия Великого, 1997).

Подробан животопис, појединачне проповеди и писма Теофана Полтавског можете наћи у књизи: Бэттс Ричард (Фома), Марченко Вячеслав. Духовник Царской Семьи. Святитель Феофан Полтавский (1874–1940) (Москва: Братство прп. Германа Аляскинского –– Российское Отделение Валаамского Общества Америки, 1994), одакле је извучен и овај текст.

Свети Теофан Полтавски је познат у православном свету по својим пророчанствима о будућности Русије, обнови Православља и Монархије у њој. Овде наводимо једно значајно пророчанство вл. Теофана о будућности Русије, које је пред нама, а у тексту који следи ће бити наведено још једно:

„Ех, Русија, Русија! Како је она страшно погрешила пред благошћу Господњом! Господ Бог је благоизволео да јој да оно што ниједном другом народу на земљи није дао. И тај народ се показао тако неблагодаран. Напустио Га је, одрекао се од Њега и зато га је Господ предао бесовима на мучење. Бесови су се уселили у душе људи и руски народ је постао бесомучан, буквално ђавоиман.

И све оно што ми слушамо ужасно, што се чинило и што се чини у Русији: о свим светогрђима, о борбеном безбожништву и богоборству – све то долази од опседнутости бесовима. Али та опседнутост ће проћи по неизреченој милости Господњој, народ ће се исцелити. Народ ће се обратити покајању, вери. Десиће се оно што нико не очекује. Русија ће васкрснути из мртвих и цео свет ће се задивити. Православље ће се у њој обновити и победиће.

Али оног Православља, које је раније било – више неће бити. Велики старци су говорили да ће се Русија препородити, да ће сам народ обновити Православну Монархију. Сам Бог ће поставити силног Цара на Престолу. Он ће бити велики реформатор и имаће силну православну веру. Он ће низложити неверне јерархе Цркве, а сам ће бити изузетна личност са чистом, светом душом.

Имаће силну вољу. Доћи ће из рода Романова, по мајчиној линији. Он ће бити Божији изабраник, послушан Њему у свему. Преобразиже Сибир. Али та Русија неће дуго постојати. Убрзо ће се десити оно о чему говори апостол Јован Богослов у Апокалипси.“

Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Feofan_Bystrov/ 

 

У наставку наводимо лична сећања Јелене Ј. Концевич из исте књиге – „Духовник Царске породице“, која садрже још једно пророчанство владике Теофана о Русији и крају света:

"У свом дугом животу, имала сам ту срећу да сам се више пута сусретала са лицима високе духовности.

Међу њима, једно од првих места у мојим сећањима заузима владика Теофан Полтавски. Нисам га добро познавала и нисам са њиме много разговарала, али оно мало општења, што сам имала са њим, оставило је у мени осећања нарочитог благочашћа.

Други свети подвижник, кога сам, вероватно више пута сретала на свом животном путу, био је владика Јован (Максимовић). Била сам у Паризу кад је он био поглавар Западно-Европске епархије, а после тога сам га сретала и у Калифорнији. Али о њему је већ писано од стране његових наближих савременика.

Насупрот томе, сећања на владику Теофана се ретко могу срести у штампи. Зато ми је тако бескрајно драга књига архиепископа Аверкија, која је тек издата, где се владика Теофан приказује као архипастир-подвижник (Архиеп. Аверкий (Таушев). Высокопреосвященный Феофан, архиепископ Полтавский и Переяславский. Jordanville, New York, 1974 ). Приповедању аутора, ту су додата и писмена сведочанства лица, која су познавала и поштовала покојног архипастира, а такође је приложен и зборник његових проповеди, које је изрекао у Бугарској. Оне су заиста драгуљи, јер разоткривају најдубље значење сваког црквеног празника у његовом духовном смислу. Тако може да говори само учени богослов и подвижник.

Књига архиепископа Аверкија садржи подробно изложење живота владике Теофана, а ја могу да испричам само оно мало, што је мени допало у животу.

Први пут сам видела владику Теофана кад сам имала 12 година.

Ја сам тада живела код тетке, Јелене Александровне Озерове у Царском селу, у Кинеском селу... „Село“ – то је било здање, које је изградила Царица Екатарина Друга, за послугу на двору. Поред „села“ је било кинеско позориште са змајевима на крову. Остали кровови на кућама су били само разних боја и стилизовани у стилу кинеске архитектуре.

Те куће су се протезале низ пут, који је водио од „полукруга“ Великог дворца, до Софије, где је живео хусарски пук. На почетку пута је био лук, који су звали „Велики каприц“. Не знам је ли сада остало ишта од свега тога? Куће су биле одлично изграђене, собе са високим плафонима и широким прозорима, каљеве пећи јако наложене, било је светло и топло. Моја тетка је имала право да користи ту кућу као неудата ћерка, која је остала после очеве смрти, који је овде живео док је служио Царици Марији Александровној, супрузи Александра Другог. Те године је било чудесно време у Царском селу: снежни наноси и јарко сунце. Ваздух је био очаравајући, захваљујући великој надморској висини. Свега се тога сада присећам као дивног сна!

Те зиме, 1905.године, моја тетка је у Царско селу била председница Црвеног крста. То је било за време јапанског рата. Болница за рањене се налазила код Александровског дворца, где је живела Царска породица. Царица је поклањала тој болници велику пажњу. Често је посећивала шаторе, где је понекад војницима читала наглас Гогоља. На Божић су им окитили јелку. Волела је да јелка личи на дрво покривено снегом и зато су сви украси били сребрне боје. Тетка ми је испричала један случај, када нечег није било довољно и Царица је сама потрчала у своје одаје, претрчала двориште само у хаљини, без обзира на мраз, да би пожурила и донела то што је требало.

Сећам се још једног случаја: средином дана се у кинеској кући одједном зачуло звоно на улазу. Тетка је сама изашла да отвори врата. Ушла је Царица. Дошла је по моју тетку да би са њом заједно извршила смотру једне од установа, које је основала. То су биле: школа за девојке, које су училе како да брину о деци, а осим тога, била је основана и столарска школа, где су учили и како да направе боје од природних смеса. Царица је помогла тетки да надене на рамена стару крзнену пелерину и одвезла је са собом. Царица је поштовала моју тетку, а са њене стране је видела безграничну преданост.

Описујем све ове околности да бих објаснила појављивање у кинеској кући архимандрита Теофана, ученог богослова, који је тад био инспектор Петроградске Духовне академије. Он је био незванични духовник Царице. Циљ његовог доласка је био разговор о Распућину. Архимандрит је изражавао забринутост због приступа у Двор тог, по његовом мишљењу, нежељеног елемента.

Кад се разговор завршио и архимандрит се спремао да пође, тетка ме је позвала у гостињску собу да бих примила благослов од подвижника, кога је она тако поштовала. Од тада је прошло 70 година, али ја као сада, јасно видим пред собом ту малу, ушушкану гостињску собу са удобним старим намештајем. Могу и сада до детаља да опшием како је била намештена. Отац архимандрит је већ стајао, спремао се да крене. Запамтила сам његову строгу, монашку фигуру: био је млад, мршав, невеликог раста, са тамном брадом. Тада му је било око 30 година. Благословио ме и ја сам понела лик тог праведника у свом срцу заувек.

То је био мој први сусрет са њим.

Тетка је често са мном разговарала као са одраслом. Очигледно да ми је причала о својој бризи везаној за Распћиново име, јер сам то запамтила до данас.

Прошло је још 4 године. 1909.год. је била хиротонија архимандрита Теофана у епископа и његово назначење за ректора Петроградске Духовне академије. На тој позицији владика је провео само једну годину. Следеће године он се заувек растао са престоницом и каријером научника.

У исто то време, како пишем ове редове, имала сам прилику да се преко моје сетре обратим живом сведоку, који је у Бугарској био келејник владике Теофана – Александру Павловичу Севрјугину са молбом да ми каже о томе како се владика Теофан односио према Распућину.

На моју молбу, уследио је следећи одговор: „Владика Теофан никада није о Распућину говорио ружне речи. Он је само говорио да је Распућин био на „лошем путу“. Владика, будући необично деликатани уздржан, није умео другачије да се изражава. Он је говорио да је Распућин био духовно обдарен човек и да такви људи или долазе до светости, или гину. Владика је, предвиђајући страшне последице, више пута покушавао да уразуми Распућина. Говорио му је: „Григорије, ти си на опасном путу...“. „Наши разговори са владиком“, говорио је Севрјугин, „збивали су се на тој дачи, где су се догађала тајанствена јављања (види о њима више у чланку владике Аверкија). Морали смо да је напустимо због најезде змија. Владика је њихову појаву приписивао дејству злих сила. Прешли смо на дачу „Руми“. Тамо је владика често долазио у кухињу код нас и делио са нама оно што је преживео у прошости.“

1910.год. владика Теофан је био назначен за епископа Таврическог и Симферопољског, а после две године је био преведен у Астрахан. Тамо је био само годину дана и разболео се од маларије. Паства, која га је заволела, силно се противила његовом одласку. Маса народа је легла на шине, не дозвољавајући возу да крене. 1913.год. владика је преузео управу над Полтавском епархијом, оним благодатним крајем, где „све обиљем дише, где се реке лију чистије од сребра“.

У том чудесном крају, њега је паства такође волела. Тамо је боравио све до одласка из Русије. Многи очевидци, а међу њима и мој муж, причали су ми како су Полтавци поштовали владику Теофана. Кад је долазио у саборни храм да служи, степенице храма и сав пут до улаза био је посут цвећем. Моја тетка, о којој сам говорила, преселила се у Полтавску губернију, где је ишла код владике, и мени је причала о општој љубави пастве према њему. Од ње сам, између осталог, слушала и следећу причу: у Полтави је живео један нарочито побожан пар.

И муж и жена су били предани владики. Кад је умро супруг, уцвељена жена је питала вадику да ли му је позната загробна судбина њеног мужа. Он јој је одговорио да ће јој, можда, кроз неко време дати одговор. Владика се молио и ускоро удовици дао утешни одговор.

О другом случају је у мом присуству причао кнез Владимир Давидович Жевахов, који је касније примио епископски чин са именом Јоасаф. Он је питао владику Теофана о загробној судбини Белгородског архијереја, кога су нашли обешеног у тоалету. Да ли је његова душа погинула? Владика је рекао да тај владика није погинуо. Он се није сам обесио, већ су то учинили бесови. Показало се да су преграђивали архијерејско подворје. И грађевинци су богохулно направили тоалет на месту где је раније био олтар домаће капеле и где је стајао престо. Кад се оскверњује освећено место или тамо где се догађа убиство или самоубиство, отуда одлази благодат Божија и у то место се насељавају бесови. Непознато је у којој мери је тај владика био крив за тако недопустиву грешку, али је он испао жртва.

Мирни живот владике Теофана је у Полтави трајао само четири године: од 1913. до 1917. када се уопште завршио миран живот у Русији. После револуције је био сазван Сверуски сабор. На том Сабору је владики Теофану било поручено да испита проблем имебоштва. Пет година пре тога, 1912. на Светој Гори се појавила трагична смутња у вези са тим питањем. 1917. то питање ни издалека није било решено. Владика Теофан је сабрао огроман материјал везан за то питање и припремао је подробан извештај о томе. Шта се десило са тим радом, да ли је успео да га изнесе преко границе и шта је уопште било са његовим многим научним радовима?

После великих искушења и затвора, у који га је ставила украјинска влада, владика је успео да пређе границу. Био је у Србији и Бугарској, и био је члан Синода Заграничне Цркве. У Француску је прешао почетком тридесетих година.

Од самог почетка револуције, и ја сам се нашла у иностранству. Услови живота су нам били тешки, али сам ја губитак отаџбине доживљавала као губитак оног главног. Сећала сам се како сам се раније враћала кући из иностранства, какву сам радост осећала прелазећи у вагон широког колосека, како сам се радовала видевши на платформи макар униформу руског жандара! Ево, кроз прозор вагона почиње да се назире једноставни руски пејзаж: поља, брезе, борови... Али све је то – тако руско! Како је велика срећа бити у Русији, код куће! Овде је моје место! Али све је то сада нестало заувек!

Осим губитка отаџбине, изгубила сам и везу са многим лицима, која су за мене представљала Свету Русију, на коју смо се могли ослонити. Требало је радити и не размишљати. Али душа је била пуна туге. Ако се у Русији све свето уништава, може ли свет даље уопште постојати? Сазнавши да је владика Теофан на Балкану, помислила сам да му се обратим писмено. Нада ме није преварила: добила сам од владике низ писама, која су ме утешила. Што се тиче краја света и наде на могућност препорода Русије, владика ми је одговорио следеће:

„Ви ме питате о најближој будућности и о Последњим временима. Ја не говорим сам од себе, већ вам саопштавам откровења стараца. А они су ми предали следеће: приближава се долазак антихриста, и он је јако близу. Време, које нас дели од њега треба бројати у годинама, у крајњем случају неколико десетлећа. Али пре доласка антихриста, Русија ће се још обновити, наравно, на кратко време. У Русији ће бити Цар, изабран од Самог Господа. Он ће бити човек пламене вере, великог ума и гвоздене воље. Тако је о њему откривено. Ми ћемо чекати да се откривено оствари. Судећи по многим признацима, оно се приближава, ако га само Господ Бог због наших грехова не одмени и не измени обећано. По сведочанству Речи Божије, и то се догађа.“

Када се владика, почетком тридесетих година преселио у Француску, живео је са мојим давнашњим познаницима. То су били Фјодор Николајевич и Лидија Николајевна Порохови. Они су напустили Русију под именом финских грађана Валконен. Лидија Николајевна је била кћер г-ђе Герингер, Царичине камерфрау . Са њима је дошла и њихова верна кућна помоћница, Настја, као њихова рођака. Настјина сестра је била монахиња у Викунском манастиру, који је основао старац Варнава (Гетсимански, Меркулов) (Прим.прир).

Врата дома Порохов-Вилконен су била чврсто затворена за све. Мене су примали као изузетак. Ја сам их знала још из Петрограда и ручала сам једном код њих са тетком. Осим мене, долазио им је и један младић, који је у Полтави владики носио архијерејски жезал – посох. Лидија Николајевна ми је говорила да је протојереј Сергије Четвериков долазио да моли владику да га прими да разговарају о Исусовој молитви, али му је владика поставио услов: да прекине свако општење са YMCA - „Хришћанским савезом младих људи“. Протојереј није пристао.

Порохови су живели у предграђу Париза, Кламаре. Ишла сам тамо повремено. Присуствовала сам кад је владика служио Литургију.

После Литургије смо пили чај у трпезарији. Владика је присутнима причао случајеве из Житија светих. Ја сам седела на другом крају стола и, пошто сам тада почела да глувим, тешко ми је било да пратим нит приче, али се сећам да је причао о египатским пустињацима.

Једном ми је владика рекао да му донесем да прегледа тај материјал који сам добила из Русије десет година пре тога. Тамо је био рукопис књиге „На обали Божије реке“, коју смо успели тек недавно да одштампамо, 1969.године. Прочитавши рукопис, владика није одобрио аутобиографију старца Јоне из Голосејевске пустиње. Владикине речи су за мене биле закон, али у том случају сам и ја сама делила његово мишљење. Тако тај велики део није одштампан.

1935. год. сам се удала. Обоје су нас позвали у Кламар. Пили смо чај у владикином присуству.

Скромни и ћутљиви, мој муж ни речи није проговорио о томе да је он давнашњи, још из Полтаве, владикин поштоватељ, и да је ишао код њега у манастир, који се налазио близу Херсона, кад је добио отпуст на фронту, за време грађанског рата. Кад сам ја, следећи пут, проговорила о томе да бисмо ми желели да учествујемо у обезбеђивању средстава за владику, од стране Лидије Николајевне сам наишла на јак отпор. То је било, очигледно, схваћено као неко нежељено мешање у њихов живот, неповерење према мом мужу. А ући у непосредан однос са владиком, мимо његовог окружења, није било могуће. Никад нисам успела да разговарам са владиком очи у очи.

Мој муж, као инжењер, радио је на електрификацији места удаљених од центра, и ми смо дошли у Париз тек за време рата. За тих 5 година, у владикином животу десиле су се следеће промене: прелазак из Париза у провинцију, на фарму бивше полтавске земљопоседнице, где су Порохови ускоро умрли и владика је остао са том земљопоседницом и Настјом до своје кончине 6./19. фебруара 1940. године.

Већ живећи у Америци, ја сам сазнала о условима његовог живота у провинцији. Очигледно, за њега није било одвојене просторије у обичној сеоској кући. Он се населио у малој пећини, ископаној у брду. Сада себе горко укоревам зато што нисмо били упорнији. Да смо раније знали о стању ствари, ми бисмо нашли средстава за изградњу келије. У таквој клими, где има снега и мразева, владики је несумњиво било јако тешко, нарочито при његовом слабом здрављу.

После владикине кончине, у Париз је долазио о. Варнава, који га је сахранио. Ми смо га позвали на ручак у нади да ћемо од њега чути неке подробности о владикином животу на том имању. Отац Варнава је био манстирски јеромонах, по природи је био „Израиљац у коме нема лукавства“. За њега је покојни владика био обични архијереј у пензији. Он нам ништа није испричао. Вероватно га ми нисмо расположили да буде отворенији према нама.

На крају, хоћу да напоменем један мени блиско познати случај. Александар Иванович Диковски, ротмистр Иркутског хусарског пука, био је убијен у борбама јесени 1914.год. Био је хришћанин и човек праведног живота. Његово тело је било превежено у Кременчуг. На сахрану је дошао из Полтаве преосвећени Теофан, који је одслужио заупокојену Литургију и опело. У приватном животу, он није познавао породицу покојника. Дошао је на личну иницијативу. Удовица покојника ми је говорила да је владика служио као анђео. Његово служење је било неизрециво прекрасно и умирујуће. То дивно служење је у њену, од туге скамењену душу, унело мир и утеху".

Извор: Неизвестный Нилус. М.: «Православный паломник», 1995. Т. 2. С. 333-340.

http://svavva.ru/biografii/svyashhennosluzhiteli/feofan-bystrov-arxiepiskop-poltavskij-i-pereyaslavskij.html/2   

Превод: Православна породица, фебруар 2020.

СВЕТИТЕЉ ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ – НОВИ ЗАТВОРНИК

О НЕПОКОЛЕБЉИВОСТИ ЦРКВЕ И ВЕРНОСТИ СВЕТОМ ПРЕДАЊУ

Поштовани читаоци, представљамо вам изузетно вредан текст на тему исправног односа према Светом Предању, писаном и неписаном, из пера великог светитеља Руске Заграничне Цркве - Теофана (Бистрова) - Полтавског и Перејаславског, Новог Затворника, а на основу учења Васељенске Цркве и Светих Отаца. Такође, желимо да скренемо пажњу благочестивом читаоцу на издања издавачке куће "Центар за православне предањске студије", која нуди бројне наслове из области светог предања и црквене историје, са чијом дозволом и објављујемо овај драгоцени текст. Молитвама Светог Теофана Полтавског и нас Господ да помилује! 

Сва издања ове издавачке куће можете погледати овде: http://predanje.blogspot.rs/2017/10/blog-post.html 

А и Ја теби кажем да си ти Петар,

и на томе камену сазидаћу Цркву своју,

и врата пакла неће је надвладати

(Мт. 16,18).

Уовим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости Цркве Христове до краја века. Ми треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.

На питање: како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве очигледно колебају и руше? – Православна Источна Католичанска Црква одговара: Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи део не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање, и непрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.

Ова непоколебљивост васељенске Цркве условљена је тиме што је она основана, по благовољењу Оца Небеског, кроз Духа Светог, од стране Самог Исуса Христа, Који представља и истински темељ и главу Цркве. А она је тело Његово, оживљено Духом Светим. Апостол Павле пише: Јер темеља другога нико не може поставити, осим постојећег, који је Исус Христос. Овим речима апостол не само да признаје Исуса Христа за први и непоколебљиви темељ Цркве, него уједно пориче могућност постојања другог сличног темеља. Стога апостол Петар, коме су првобитно биле упућене поменуте Спаситељеве речи о темељу Цркве, не може бити први и основни темељ Цркве. Он може и треба да се сматра само за њен секундарни темељ, који је утврђен на Христу и који је само у Христу непоколебљив. Па и у овом последњем смислу он то није као појединац, иако је први, него заједно са другим апостолима, где је угаони камен Сам Исус Христос. Тако о овоме учи свети апостол Павле, а истинитост оваквог схватања потврђује и Тајновидац Јован Богослов. Овај последњи, описујући величанствену здање небеског града васељенске Цркве које се појавило пред њим у духовном виђењу, сведочи да је зид тога града имао дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест Апостола , а не само светог Петра. Дакле, први и главни темељ Цркве је Сам Христос Спаситељ и тиме је условљена њена непоколебљивост.

Одатле, коначно, бива јасно и то, на који начин постајемо причасници непоколебљивости Цркве ми, њени поједини чланови.

Црква је непоколебљива у Христу зато што Христос није просто човек, него Богочовек. У Њему је људска природа ипостасно сједињена и, да тако кажемо, помазана Божанством – кроз то сједињење она је постала непоколебљива; јер је само по себи непоколебљиво једино Божанство. Зато је и нама, ако хоћемо да постанемо причасници ове Божанске непоколебљивости Оснивача Цркве, неопходно да се благодатно сјединимо са Њим. А ово је могуће једино кроз потпуну послушност у вери и животу нашој Мајци, Цркви, која је, по речима Апостола, Дом Бога Живога и стуб и тврђава истине. «Апостоли су – каже свети Иринеј Лионски – у Цркву као у ризницу похранили апсолутно све што се односи на истину, тако да свак ко хоће узима из ње пиће живота». И све је у њој истинито: било да је налази у Светом Писму, или да се чува у виду неписаног предања. «Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч».

На верности апостолском предању, писаном и неписаном, почива и истинитост Васељенских сабора. «Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања – сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне који нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимају од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет».

Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. «Молим вашу светост – писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светога, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је Црква раније већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу». «Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!» – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.

Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га? Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: «Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородство речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за атињане, ми се више ничим другим не занимамо, него да штогод ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?». Дрско се поново разматрају древне одредбе Црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је «свако богослов, па макар му и хиљаду (греховних) мрља лежало на души». Заборављају наши нови богослови да се «нико не може упустити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим».

Ето због чега немамо мира. Све је код нас нарушено, и још више се нарушава. И тугујем због тога, и радујем се: Тугујем зато што немамо мира. Али се и радујем, зато што ће га бити! «Мир је највеће благо. Он је чудесан и на делу и по имену. Он је Божији. Бог је управо Бог мира и Он Сам назива се тако». Ипак, не треба сваки мир ценити. Јер постоји и дивна различитост у мишљењу, и најпогубније истомишљеништво. Треба љубити само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и власти (усудићу се да кажем не само светских, него и духовних), и уопште на све, само да се никако не прими зли квасац и да не дође до зближавања са зараженим. Најстрашније је – бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха служитељ истине постане издајник учења вере и истине!

Зашто сам ја уверен да ћемо ми на крају имати и добар мир? «Бог је одлучио, браћо, да се с колена на колено не прекида постављање пророка и пријатеља Његових од стране Духа Светога, ради благоустројства Цркве Његове. Јер ако древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи, на погибију душе, зар неће Онај Који је насамо саздао срца наша подигнути са земље сиромаха , шаљући у помоћ наслеђу Своме мач Духа , који је реч Божија?». Наравно, подигнуће га!

Као чеда послушности, са усрдношћу и љубављу примајмо браћо из уста Мајке наше, Православне Цркве, чисто учење вере и живота, истински благодатно освећење и поуздано руководство за живот вечни. И бежимо од свих лажних учитеља, тих, како их је назвао свети Атанасије Велики, арабијских вукова. Амин.

Превод: Младен Станковић

Извор: „Духовник Царске Породице – Светитељ Теофан Полтавски Нови Затворник“, 2. издање, ЦППС, Библиотека „Филокалија“, књига 9.

Линк: http://www.zlatnoruno.com/Home/Knjiga/47079-Duhovnik-carske-porodice-Teofan-Poltavski 

Текст се објављује са дозволом издавача, подвлачење наше, ПП.

Оснивање РПЗЦ у Сремским Карловцима на Аранђеловдан 1921. године.

 

СВЕТИТЕЉ ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ – НОВИ ЗАТВОРНИК

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ

Питање: Шта су то стари и нови календар?

Одговор: Стари календар је исконски, првобитни и старо-хришћански. Он је наслеђен из апостолског доба према свештеном предању најстарије Цркве и од стране Првог Васељенског сабора (325. године) положен је у темељ како Хришћанског календара тако и одредбе о празновању Свете Пасхе са свим празницима и постовима који од ње зависе. Покушај Римо-католичке цркве у 16-ом веку, у време папе Григорије, да уведе нови, “научни” календар довео је до стварања само псевдонаучног и противканонског календара. Јер питање календара је научно нерешиво. Дакле, стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињености хришћана.

Докази: “Предања су за нас установљена у писаном или неписаном облику; тако и предати догмати имају једнаку снагу писаним” (Књига правила. Алфавит).

“Мислим да је апостолско и ово: да се држимо неписаних предања” (Василије Велики, пр. 91 и 92; 1. Кор. 11,2; 2. Сол. 2,15; 3,6).

Тако и свештени канони одлучно објављују за себе да су “тврди и неразрушиви” (Шести Вас. сабор, пр. 2), “несаломиви и непоколебиви” (Седми Вас. сабор, пр. 1).

Нереди у Цркви не могу бити отклоњени насртањем на каноне. Чувени Митрополит Петар Могила је изјавио да не само Патријарх, него и Анђео да сиђе са неба, неће га натерати да поступи супротно црквеним канонима.

“Црква, према захтеву темељних начела њеног постанка и изворних принципа њених главних норми нема право да меша своје одлуке, ако остаје Црква. Ако Црква према свом изворном принципу није дело људских руку, него установа Више Воље, онда нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно изражено у другом правилу Шестог Васеqенског сабора” (Журнал заседања Руске Предсаборске комисије из 1906. године. Цер. Ведом. бр. 21).

Питање: Како се односити према једном и другом календару по црквеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а другога се тврдо клонити.

Докази: “Ако будемо одбацивали неписане обичаје, чак и ако немају велику силу, сигурно ћемо повредити и Јеванђеље у главним предметима” (Василије Велики, пр. 91).

“Не треба да се уводе новине противне писаноме и црквеним предањима” (Књига Правила Алфавит).

“Нека у Цркви буде примљено све од Божанских Писама и Апостолских Предања” (Гангр. сабор, пр. 21 и Први Васељ. сабор, пр. 2).

Питање: Да ли увођење новог календара има мали или велик значај?

Одговор: Веома велик, нарочито у вези са Пасхалијом, и представља крајње насиље и црквени раскол који одваја од општења и јединства са читавом Црквом Христовом, који лишава благодати Духа Светога, који напада догмат о јединству Цркве и попут Арија цепа нешивени хитон Христов, тј. раздваја православне лишавајући их једномислија. То је раскид везе са свештеним црквеним предањем који доводи до пада под саборску осуду због презирања Предања, према горе поменутој догматској одредби Седмог Васељенског сабора.

Докази: “Стари су јеретицима називали оне који су се отргли и одвојили у самој вери; расколницима су називали оне који су се одвојили због мишљења о неким црквеним предметима; иако је почетак одступања дошао кроз раскол, они који су одступили од Цркве више нису имали на себи благодат Духа Светога, и пошто су постали мирјани нису имали власт ни да крштавају, ни да рукополажу, нити су другима могли да предају благодат Духа Светога од које су сами отпали” (Василије Велики, пр. 1).

Питање: Како Православни, сходно правилима, треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Са њима не треба да имају никакво молитвено општење и пре њихове црквене осуде.

Докази: “Не треба се молити са јеретиком или отпадником” (Лаодик. сабор, пр. 39). Тумачење у грчкој крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да не теба да се молимо са јеретицима који греше у вери, нити са расколницима, који су православни у вери али су се одвојили од Католичанске Цркве због неких предања” (упореди: 45. и 46. правило Св. Апостола; 6, 9, 32 и 37. правило Лаодик. сабора и 9. правило Тимотеја, Еп. Александријског).

Питање: Каква казна по црквеним правилима следи онима који се моле са новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Једнака осуда са њима.

Докази: “Ако се неко помоли са одлученим од црквеног општења, макар и у кући, нека буде одлучен” (Апост. пр. 10).

“За молитву са одлученима подвргавају се или одлучењу, или свргавању, или анатеми како сами они који се моле, тако и они са којима се моле” (Тум. 9. пр. Картагинског сабора у грчкој Крмчији, стр. 252).

Питање: Има ли силу епитимија пастира-новокалендарца над Православнима који им се не потчињавају и одвојили су се од њих у молитвама?

Одговор: Нема никакву силу.

Докази: Друга половина 15. правила Двократног сабора: оно што је тамо речено о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. Тумачење 29 (98) пр. Карт. саб., Синтагма Матеја Властара у руском преводу под словом А, гл. 17, стр. 56. гласи: “епитимија се може пренебрегнути без опасности”.

Тумачење 31. Апостолског правила у Грчкој крмчији, стр. 19 гласи: “они који се одвајају од епископа пре саборске истраге због тога што он свенародно проповеда неко злословље или јерес, не само да не подлежу поменутој епитимији 31. Апостолског правила и 15. правила Двократног сабора, него су достојни части која доликује Православнима”.

Питање: Да ли су пастири Православне Цркве на основу горе поменутих црквених правила доносили посебне судове о календару?

Одговор: Јесу, много пута – поводом увођеwа новог римског календара – и појединачно и саборски.

Доказ за ово је следеће: пре свега савременик римске календарске реформе, Васељенски патријарх Јеремија Други одмах је 1582. године са својим Синодом осудио нови римски календар као несагласан са Предањем Цркве, да би следеће године (1583) сазвао црквени Сабор уз учешће патријараха Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија шестог. Овај Сабор је григоријански календар прогласио несагласним са правилима Васељенске Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе.

Дела овог Сабора представљају: Саборски томос који изоближава погрешност и неприхватљивост римског календара за Православну Цркву, и Канонска саборска одлука – Сигилион, од 20. новембра 1853. године. У том Сигилиону сва три поменута Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебиво, чак до проливања крви, држе православног јалендара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.

О таквој одлуци Константинопоqског сабора било је саопштено васељенском посланицом свим Источним Црквама, Митрополиту Московском Дионисију, Цркви Јонских острва, познатом поборнику Православља у Западној Европи кнезу Константину Острошком, Венецијанском Н. Доконти и папи Григорију Тринаестом – главном виновнику црквене смутње и саблазни.

У то време Александријски Патријарх Силвестар (1566-1590) у окружној посланици Православним Хришћанима Западне Европе каже: “Следујући Оцима и Вођама нашим источним и западним по праведности староме дајемо предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа”.

Током последња три века (XVII, XVIII и XIX) читав низ Васељенских Патријараха одлучно се изражавао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборске одлуке патријарха Јеремије Другог саветовали су православнима да га избегавају.

Следећи патријарси порицали су римски календар као непријатељски Православном Истоку и оцењивали ту новину у духу Патријарха Јеремије Другог: Кирил Први, који је на всељенски престол долазио шест пута и 1639. мученички пострадао од језуита; Патреније Први, 1639-1644; Калиник Други, 1688-1693, 1694-1702; Пајсије Други, 1726-1733; Кирил Пети, 1748-1757; Агатангел, 1826-1830; Григорије шести 1835-1840, 1867-1871; и Антим шести, 1845-1848 и 1855.

Тако је на пример Патријарх Калиник Други заједно са Антиохијским Патријархом Атанасијем (1686-1728) објашњавао антиохијској пастви да празновање Пасхе истовремено са латинима представља одрицање од одредаба Православне Цркве о постовима и прихватање правила Римске цркве – а то је издаја Православља и одступање од светоотачких завета које је погибељно за чеда Православне Цркве. Зато сваки истински хришћанин треба тврдо да брани одредбе Православне Цркве и обавезан је да Пасху и празничне дане који су за њу везани празнује у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, који нам је туђ по вери.

Ставови слични овоме, али много оштрији, изнесени су и у Окружној посланици Патријарха Кирила Петог из 1756. године, у којој се каже да по речима неботајника Павла, који у својој посланици Галатима, глава прва стих осми, вели: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”, такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешаwе Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”

Године 1827. Патријарх Агатангел је одбио предлог руских научника о реформи црквеног календара.

Године 1848. Патријарх Антим шести заједно са осталим Источним Патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом у Окружној посланици Једине Католичанске Цркве обраћајући се свим Православним Хришћанима сведочи:

“Код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да уведу нешто ново јер је чувар побожности код нас само Тело Цркве, то јест сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери својих отаца… Држимо се исповедања које смо примили од таквих мужева, Светих Отаца, да бисмо се одвратили од сваке новине као од ђавољег наговора… на шта ако би се неко дрзнуо било делом, било саветом, било помишљу – такав се већ одрекао вере Христове и већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светога, као да Он није савршено говорио кроз Свето Писмо и Васељенске Саборе”.

Дакле, све који уводе новине – јеретике, расколнике, оне који су се “добровољно обукли у клетву као ризу” (Пс. 108,18), макар били Папе, макар били Патријарси, макар били клирици, макар били мирјани, макар био и анђео са неба – АНАТЕМА!”

У складу са тим током минула три века од времена римске календарске реформе многе главе Цркве, на пример Патријарси, одбацили су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, Кипарској Архиепископији итд) чувајући своју паству путем посланица и писама, објашњавајући им истински значај Григоријанског календара и повезујући га са читавим низом папских новаторских измишљотина.

1902-1904. године представници Аутокефалних Православних Цркава Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Србске, Бугарске, Румунске и Црногорске званично су се изјаснили по питању реформе црквеног календара. Резултат проучавања тог питања био је у корист обацивања календарске реформе како због вероисповедних разлога, тако из због опасности од немира у цркви који би могли да поколебају њен ауторитет.

Сверуски Црквени Сабор 1917-1918. године разматрао је питање прилагођавања новог календара црквеном животу и о новом, можда најбољем православном календару. Након брижљивог разматрања и истраживања овог питања са црквено-канонског, научно-астрономског и техничког гледишта, Сабор је категорички закључио да би свако зближавање са Григоријанским календаром било погубно, одајући високо уважавање јулијанском календару. Као резултат, Сабор је одлучио да задржи стари црквени календар. 1923 године Руска Православна Црква је поново потврдила одлуку свог Сабора из 1917-1918. Године и одбила да у црквено-богослужбену праксу прими григоријански календар, без обзира на притисак завојевача – богоборачких бољшевичких власти. На то ју је подстакла не само одлука Патријарха Тихона и његовог Свештеног Синода, него и воља читавог православног руског народа који је категорички одбацио нови календар у чему се и огледало деловање целокупне Цркве, у свој пуноћи њеног састава, управо онако како о томе сведоче јерарси Истока у поменутој посланици из 1848. године.

Дакле, Руска православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава, којој припада готово 90% свих Православних Хришћана у свету, одлучно је одбацила нови календар.

На крају, земаљско наслеђе Царице Небеске, Света Гора Атос, као тврди бедем и истински светионик Православља, без обзира на вишеструке покушаје црквених и грађанских власти да је придобије за прелазак на Григоријански календар, у лицу својих најбољих представника одбацила је то противцрквено новачење и непоколебиво чува поредак празновања свете Пасхе и календар који су увели Богоносни Оци.

1926. година.

Извор: Духовник царске породице, Центар за православне предањске студије, Београд, 2013.

Превод: Младен Станковић

Текст се објављује са дозволом издавача.